Седим залеђена у болничком холу “Драгише Мишовић” и усплахирено гледам пометњу у ходницима. Дошла сам са мужем на његов рутински преглед потпуно опуштена, али ме у трену усисао вртлог страха, неизвесности и бола. Шћућурила сам се у најудаљенијем углу и унезверено посматрала уређени хаос који је као торнадо беснео око мене. Боже, колико сам годинама... Continue Reading →

Лагано, на прстима шуњам се до купатила, уплашена да момке не пробудим. Већ две недеље напетост у кући не попушта, треба им мало сна. Ја га не хватам, тек можда пар сати уз ксалол и то је све. Једноставно ми је неподношљива њихова патња. Пред вратима њихове собе ухвати ме неиздрж, морам да звирнем. Шта... Continue Reading →

Чудно неко време. И тешко. И никако да се примири. Стрепња запаљена пре три године непрекидно тиња у мени. Живим у нади да ће немир сутра да нестане, а он се са сваким новим даном само још више разбуктава.Већ ко зна које јутро у зору сам будна. Лежим и упорно призивам сан, али то ми... Continue Reading →

“Шта могу ја?” Опсесивно ми се врти по глави већ два дана. Одавно нека психолошка радионица није имала овакав утицај на мене. Осећам као да је адреналин запаљен у мојим венама. Није да сам први пут слушала о томе, али нешто је овог пута било другачије. Или сам ја била другачија. Или је можда тренутно... Continue Reading →

Одувек су ми били смешни амерички божићни филмови и њихови спискови жеља, одлука и планова за наредну годину, али овог празника сам посустала. Кренуло је неприметно, тек као пар минута одмора уз шљаштећу расвету и наивну љубавну причу, али врло брзо сам се примила. Било је опијајуће побећи од суморних вести и утонути у божичну... Continue Reading →

Невероватно, али ето и ја сам се одвикла од гласне музике. Мени, која сам само јурила добре журке, дискотеке и кафане, сада смета бука. Осећам како глава лагано почиње да ми пулсира и већ убрзаним кораком грабим према тераси. Од како сам крочила у Крагујевац, нешто ме гуши. Лажем. Овако се осећам већ месец дана,... Continue Reading →

“Не знам шта да радим”, клонуло шапуће моја Јелена, ”срце ми се цепа, али сам свесна да морамо да почнемо да се пакујемо. Међутим, она на сваки мој предлог само бесно одговора: има времена. Испада као да је истерујем из куће. Шта год да урадим не ваља. Константно се бреца на мене, веруј ми, успела... Continue Reading →

Кроз мутну јутарњу опсену између јаве и сна, назирем чудну врелину у стомаку како се лагано, али незадрживо шири према грудима и зауставља ми дах. Боже, колико је упорна. Та снажна, дубока жеља изненада се појавила пре пар месеци и живу ме испрепадала. Изгледала је као горуће страно тело убачено у успавану госпођу и будила... Continue Reading →

“Мама, где ми је црна мајица?”“Треба ми хиљаду динара.”“Молим те, позови ми такси.”Гласови се смењују, а ја чврсто држим очи затворене. Назирем да наизменично улазе у моју собу и осећам њихове збуњено-запањено-увређене погледе, али не реагујем.“Издржи, не може више овако, крајње је време да нешто промениш!” Реченица коју понављам већ неколико година, тражи да се... Continue Reading →

Лагано се од Калемегдана спуштам Кнез Михајловом. Управо сам је отпратила до таксија и још увек осећам топлину њеног загрљаја. Срце ми трепери од измешане туге и радости. Не журим, први пут после много година. Гледам фасаде обасјане ноћним светиљкама и пуним месецом, гледам људе који у један по поноћи опуштено шетају и весело чаврљају.... Continue Reading →