Новогодишња усхићеност

marlen nova godina

Ови новогодишњи празници су ме дотукли у сваком погледу, и физичком и психичком. За почетак, додала сам сигурно три килограма, а остала свега гладна. То више није нормално, ја се гојим и од самог погледа на пуну трпезу. Верујте ми, сваки оброк је прекинут негде на пола, свешћу, а не ситошћу и сваке вечери заспала сам гладна као вук. Ево и ове ноћи, пишем јер можда ми то скрене мисли са празног, а опет огромног стомака. Грозим се себе нервозне и гладне, а ипак дебеле. Мука ми је и од безмерног спремања хране, од безграничне набавке намирница, као да долази, па, не баш смак света али засигурно неко опсадно стање.

Затим следи обавезан ручак код фамилије и нова камара меса, пита, сарми, колача спремљено таман за један омањи батаљон. И константно, упорно и по мало иритантно: узми још. А иза тога одмах, док гутам последњи гриз, хладан туш: мало си се раширила у боковима.

И поред свега тога, ја бих још само једно парче.

Одувек волим децембар, баш због тог предновогодишњег узбуђења. Раније, за време Југе, омиљени период ми је био од 29 новембра до краја јануара. Ја иначе волим зиму, снег ми је омиљен и ако се још поклопи са празницима, ја сам у облацима. Све, али баш све сам обожавала: прве пахуље, свечарски окићен град и лампионе који ми улице боје радошћу, смишљање, одабир и куповину поклона, (свакоме је бар ситницу требало уклопити у студенски буџет), насмејане људе на улици, ужурбане, али веселе и услужне продавце, мало гурања у превозу, а онда бескрајне шетње, док снег весело шкрипи под ногама. Дочек, где год био, али увек са пријатељима, и са очајном музиком и грозном храном, био је одличан провод и зезање.

Звучим као моји маторци, али ја стварно не знам шта се догодило, са мном или са градом или са светом…

Ове године су били сви услови за идиличну празничну атмосферу, али све се извитоперило. Једино је снег, диван, бео и шкрипутав, остао исти. Збуњена сам. Требало би да буде лепше, лакше и боље, имам више пара, имам бољи ауто, имам већи избор, имам више продавница и тржних центара, могу и интернетом да поручим, али…

Није да нисам покушала, чим је кренуо да пада снег, мене је ухватила еуфорија: смишљај поклоне, где отићи за дочек, шта обући, шта спремити од клопе, како окитити кућу, али некако сам лагано сплашњавала. Као да се све уротило против мене. Аутобуси топли, али сви у њима су нервозни. Продавачице ме бледо гледају већ код другог артикла који тражим. Упорно се извињавам што сам неодлучна, ипак су поклони у питању, а оне се изненађено мрште и говоре значајно, хм. И то понављају и моја мама, и моја сестра и моја пријатељица. Хм, хм, хм… А ја чујем: који те андрак ухватио, какви поклони, баш си бесна, бацаш паре… И кривица… да ли стварно разбацујем новац? И љутња, моје паре бацам, шта их брига, ја волим да обрадујем пријатеље. Опет кривица, да ли сам бахата и силна? И … тако у круг. Али истрајавам, јер док шетам, снег шкрипуће и ја сам срећна и носталгична. И купујем јер то волим.

У новогодишњи ритуал спада и обавезан обилазак тезги на тргу. Ове године сви сморени, смрзнути и љути. Моју раздраганост дели једино весели Француз и ја, жудно и усхићено, разглабам са њим пола сата о сиревима и винима. И срећна сам.

Обожавам Кнез Михајлову улицу за време празника, али ове године су успели и њу да ми упропасте. Личи на вашар неукуса. Свега је превише, и боја и сијалица и облика. Што би рекао мој муж: удружили се бугарски декоратер и кинеска производња.

Вишенедељна агитација и припрема за прославу Нове године окончана је тужно: сви су отказали. Неки не могу, неки не желе, неки су уморни, неки су тужни, неки су депресивни, неки нервозни, неки мрзе Нову годину, неки мрзе свако окупљање, али нико расположен да са мном оде на свирку у било који кафе. До јуче су нам деца била мала и сви смо кукали што не можемо да идемо, а сада, опет ништа.

Осећам, иако се и даље борим, да лагано падам. Вуку ме јако и ја се батргам последњим атомима снаге, али…

Ту сад наступају клинци, где, шта, како, с ким, алкохол: да, можда не, мало или много, кућа или сплав, шта обући, кад оцене поправити. Муж – паметан као и обично, јер мушкарцима су њихове потребе и даље на јаком првом месту – правац на Копаоник, терен зове, требало би га баш сад обићи. И као шлаг на торту родитељи: ију, па зар ви не долазите одмах код нас, зашто тек за Божић; Деца: зашто уопште морамо да идемо; Родитељи: ми смо се ужелели, тужни смо, стари, сами, ко зна још колико…; Деца: досадно нам је, немамо друштво, лош је интернет…

Деца тужна, родитељи и стари и тужни, муж уморан, а ја???

Нема ме, појела ме еуфорија, и то туђа.

Сви би нешто и свима нешто фали и сви су незадовољни и сви се смарају и сви би нешто друго и сви би љубав и пажњу, ал’ да сама дође и закуца баш на њихова врата.

Огромна нервоза и грандиозно „ја“ завладало је нашим животима и уништило празнично расположење. Јер, ако у центру нисам ја, онда свет ни не постоји, светла се гасе и одлазим.

Неко живи у центру, а неко га ни не окрзне.

Уморна, исцрпљена, нервозна, дебела и надасве љута, посебно на себе, јер сам изгубила свој центар, гасим светло, грицкам скривено парче чоколаде и гледам у звезду што трепери у прозору.

Догодине биће бољи план…

Прва симпатија

 

Odri 38

Док ходам поплочаном улицом мог детињства, пребирам успомене. Oдавно нисам залазила на Врачар, а сада ме је пословни састанак неприпремљену довео. Мој улаз, моја зграда, мој прозор…

И као што познати Марфи ради, одједном, на крају сокака видим њега. Познајем та права леђа и оштар ход. Прва симпатија. Занимљив, заборављен трептај у стомаку. То је човек са којим сам одувек могла сатима да причам и да нам теме никада не пресахну.

Истог трена скривам се у први мрачан хаустор. Са женом је, а она ме не воли. Осећам то, а не знам зашто. Јер, ми никада нисмо били пар, тек дечијe симпатијe и сродне душе. Но, није једина. То је већ виђено и никад прежаљено искуство и са осталим друговима из детиљства. Ја сам и у браку бранила своје право на дружење са њима, али они су се предали притиску. Моја мама је често говорила да сам женомрзац, јер сам одувек волела мушко друштво. Нисам, али ми прија мушка енергија, обожавам њихов, често ишчашен смисао за хумор и опуштеност. Једноставно, делимо исте теме, а са њим посебно.

Живимо у истом граду, али се ретко виђамо. Последњи пут смо насамо причали пре десет година на годишњици матуре. Сатима, као да нису године биле између нас.

Само једном смо изашли породично, његова жена, он, мој муж и ја. И све се искривило и ишчашило. Куртоазно смешкање и пропитивање о деци и послу. Необавезне, површне приче, без продубљивања, а то нисмо он и ја. То је наметнути четверац, то је живот.

Никада нисмо попили кафу сами. Зашто? Не знам, као да постоји нека глупа и непотребна кривица. Јер, издвојити се и тражити пиће насамо буди завист супружника и непотребну и неосновану љубомору. Никада није било ништа међу нама, годинама је то само једно велико пријатељство, разумевање и пливање на истим таласним дужинама. На шта су љубоморни? Па можда баш на тај наш бескрајан разговор, који је такав одавно пресахнуо са партнерима.

И зато су тада говорили они. Ми смо ћутили и гледали се. И немо причали. Лепо је срести пријатеља из детињства, посебно ако знаш да си одувек његова тиха чежња. Прија кад, и после толико година, видиш онај стари сјај у његовом оку који каже: лепа си. Лепа сам! Од кад то нисам била у нечијем оку. Посебна, јединствена. Боже, тако желим да неком опет будем посебна!

Растанак и меланхолија. Сета због топлине која је затреперила само трен.

Хоћу поново у себи та осећања среће и безбрижности. Хоћу да сам жива, а не само да одрађујем живот. Ко нам је забранио те ситне радости? Шта има лоше у сусрету и разговору са сродном душом? Да ли брачну учмалост одржава и негује љубомора на партнеров капацитет за радост и без тебе? Да ли брачну учмалост у ствари одржава један велики себичлук и примитивизам? Шта је погано у размењеним погледима у којима трепери стара драгост? Ту нема секса, нема пожуде, већ само чиста, дечија љубав. И једно велико пријатељство. Кога то угрожава? Зашто то некоме смета? И зашто се ми тога стидимо? Зашто дозвољавамо да нам ово морално извитоперено друштво диктира правила и укида могућност чисте пријатељске љубави између мушкарца и жене и тера нас да се правдамо, јер имамо заједничка интересовања? Зашто дајемо моћ ситним душама да управљају нашим животима?

Јер ово је само искра радости, која нам тек заголица потврду постојања.

Признајем, грешна сам: желим бар понекад да попијем кафу сама са њим и да бескрајно причамо. Желим да уживам у сјају његовог ока док ме гледа. И да само очима поделимо жал или дилему: шта би било…

Хм, па ништа, осим убиства оваквог непроцељивог тренутка.

Док се удаљава држећи жену за руку, он се нагло окрену, погледа ме један кратак, предугачак трен и намигну.

И ја знам: пријатељи заувек и упркос свему. И лепа сам.

Стрпљење

Ava G3

Стрпљење. Заборавила сам ову врлину, вероватно зато што је са годинама ни мало нисам стекла. Како се то човек учи стрпљењу? За себе бих рекла да сам нестрпљива рођена, међутим, када мало подробније погледам уназад… хм, можда сам субјективна, али чини ми се да сам већ предуго стрпљива. А опет поставља се питање, стрпљива  – за шта?

Шта уопште очекујемо када сматрамо да смо стрпљиви? Можда очекујемо превише или нешто немогуће.

Шта у мом случају значи бити стрпљив? Рецимо, ја сам убеђена да годинама стрпљиво чекам добро плаћен посао у струци. Али…

Да ли боље живим од мојих родитеља? – Да.

Да ли путујем више него што су моји родитељи? – Да.

Да ли себи могу да приуштим много више ствари него раније? – Да.

Да ли мојој деци могу да подарим више него што сам ја имала? – Да.

Због чега сам онда незадовољна? И у чему сам стрпљива? У томе што чекам да радим на неком високом положају, да зарађујем велике паре, да носим маркирану гардеробу или путујем стално и где ми падне на памет? У томе што чекам да живим неки туђи, филмски живот.

Па зар не називам стрпљењем нешто што је немогуће, недостижно, нешто што истински не заслужујем. И онда сам као стрпљива?

Не знам, али знам да уз све остало, стално молим Бога и за стрпљење, па шта год то значило.

Желимо све одмах и сад, желимо сто корака изнад наших предака и за свако чекање до сутра, похвалимо себе да смо стрпљиви.

А у ствари, мислим да тек када радимо без очекивања признања, награда или бонуса, већ из чистих уверења и идеала, имамо право да се дичимо стрпљењем.

Несаница

lorin5

Поноћ давно прошла, а сна ниодкуда. Неки чудан немир струји ми кроз тело. Уселио се у мене пре пар месеци и никако да га се отресем. Не знам како се створио, а ни шта га покреће. Јасно видим само једног кривца: подивљале хормоне, јер буквално прокључам у ПМС-у. Међутим, појављује се све чешће и без икаквог реда, нити најаве. Мрзим га. Чини од мене неку грозну, џанризаву, устрепталу и гласовиту жену, жену коју ја не познајем и што је најгоре, тешко контролишем.

Чај од матичњака не помаже. Сутра ћу пробати камилицу, а сада, иако сам до јуче пљувала по њему, грицкам комадић ксанакс-а и чекам спасоносни сан. Ништа. Можда нешто да прочитам. Дисциплиновано узимам књигу и покушавам да разумем шта ми Фром упорно говори о умећу живљења, али мисли ми врлудају. Можда је то претешко штиво у овим касним сатима, научићу да живим сутра, а сада посежем за лаганим романом о пријатељству две жене. Како то раде Италијанке? Имају ли оне неки тајни рецепт задовољства? Али мисли и даље беже, неће књигу. Хм, и ова бешика ме цима у последње време, морам до тоалета.

Окрзнем погледом палачинке на кухињском столу, али храбро настављам пут купатила. Ух, никада нисам била оволико гладна. Ово је за мене шок, вечита мршавица која је јела само кад мора, постала је незасити вук. Није важно доба дана, јутро, подне, вече, поноћ, кад крене напад глади, потпуно се изгубим, једем све на шта налетим. Као да ми се поклопац на желуцу покварио, не осећам ситост, већ само мучнину кад претерам. Али, вечерас ћи издржати и игнорисати ову незајажљиву алу у стомаку. Опраћу поново зубе и убити глад у устима.

На повратку из купатила привлачи ми пажњу замрачена дневна соба. Празна је. Невероватно, сви су отишли на спавање. Ето идеалне прилике да предахнем у тишини. Нећу дуго, правдам се самој себи, само пар минута, а онда морам назад у спаваћу собу. Дуриће се сутра цео дан, а ја сам стара и уморна за то.

Још само мало, можда нађем нешто да ме заинтересује на преплаћених сто ТВ канала. Међутим, вечерас се све уротило против мене. Политика – не, ратни филм – не, домаћа серија – не, хорор – не, вести – не, време – да али кратко траје. Серија „Секс и град“, хм, могла би да ме успава. Стара јесте, позната јесте, али може да послужи. Симпатичан је тај концепт четири другарице различитог карактера. Завидим им на тако блиском пријатељству у коме баш о свему можеш да причаш. Има ли тога у стварности? Бар у мом случају, нема. Некад сам мислила да је Даница та права, али она се одселила у Канаду, време и даљина су учинили своје, неке теме су се закључале. А закључане су и за друге. Тешко се отварам. Питам се да ли је то неповерење у људе или у себе? Хоћу ли бити исмејана и зашто ми је то толико важно? Зашто морам да се допаднем другима, зашто морају сви да ме воле? Можда једино тако успевам да видим себе, можда једино тако вредим? Ако је то истина, онда је то тужно. Имам четрдесет девет година, прегршт разноразних едукација, а опет не видим себе јасно. А можда од себе очекујем превише, можда сам само престрога. Морам ту нешто да мењам, али не у два сата по поноћи. Овакве мисли ме сигурно неће успавати.

Поглед ми поново пада на палачинке на столу. Ма јебеш карактер, грабим једну и гутам на брзину, покушавајући и од себе да је сакријем.

Бићу дебела, па шта? Сигурно ћу удвараче да одбијем. Хаха…

Никакав сам карактер. Безвољно устајем, гасим ТВ, грицкам још један комадић ксанакса, лежем у кревет и чекам.

Брига

greta23

Брига – напаст која ми загорчава живот. Бринем стално и за свашта. Увек је нешто актуелно: здравље, посао, деца, преживљавање… И никако да изађем из тог зачараног круга. Имам утисак да ми се са годинама само повећава, иако је то нелогично. Зар не би требало да ми ово четрдесетдеветогодишње животно искуство донесе мудрост и знање са којим бих лакше пролазила свакодневне трзавице? Али не, постала сам осетљивија и уплашенија. Сваки проблем у мени прво буди слике најгорег могућег сценарија. Где, кад и како се урушило оно моје дично самопоуздање?

Ништа ми није јасно. Зар није логично да, после низа година подизања и неговања деце, поседујем сигурност и не плашим се њихове високе температуре. Морала бих после двадесет година рада у општини да будем прилично сигурна у сваку своју процену проблема, а не да дозволим да ме поколеба неки надобудни клинац који нема појма шта прича јер говори туђе, дириговане наредбе. Шта њему даје моћ у мојим очима? Можда то што иза њега стоји неко одозго, а иза мене знање и здрав разум. А кога то још занима? Знање тренутно смета свим „способним“, амбициозним људима који би затворили све паркове и на њима направили тржне центре и паркинге и није им јасно шта ту није у реду? И ко сам ја да кочим напредак ове земље? Ко сам ја да потурам закон људима који су изнад закона. Једном приликом ми је шеф, председник општине, на моју примедбу, одбрусио: „Ја, драга моја, пратим живот, а не закон! “ Стајала сам залеђена, отворених уста, а он ме је као ретарда потапшао по рамену и поносно изашао из канцеларије. Да ли је само мени нелогично да човек који је постављен да ради по закону, „прати живот“.

Последњих година често сам се осећала као ванземаљац на свом послу. Окруживали су ме амбициозни, охоли шефови и њихови увлакачи пуни нелогичних и похабаних идеја и, наспрам њих, зомбирани људи који су само чекали крај радног времена. Анестезирао их је систем и чекање конкретног, креативног посла, чекање своје прилике. Али, она није дошла, систем их је заборавио. Никада му нису ни требали, узео их је да би их отупео и елиминисао из реалног света, као могућу претњу, свест и здрав разум. Ништа не може лакше да вас психички убије као нерад. Сви завиде тим људима, а они су одавно мртви. Сваки састанак представљао је бескрајну причу појединца, углавном шефа, који говори не зато што има нешто конструктивно да предложи већ зато што воли да слуша себе. Ту је наравно увек присутна групица пулена која му сваку глупост одобрава и гомила која будна спава.

Морала сам да одем, лакнуло је и њима и мени. На жалост, мени на кратко, јер се обећани нови посао изјаловио и ето ме кући.

Сад бринем по цео дан, о кући, деци, здрављу, храни, а иза свега стоји огромна брига за егзистенцију. Хоћу ли преживети? Да ли ћу успети да прехраним и школујем децу?

Како су успели да ме убаце у ову несигурност и поред два факултета која сам завршила? Да ли сам стварно страшно неспособна? Зашто сам толико несигурна? Има ли све то везе са овим хормонским лудилом које ми напада тело и изобличава ум? Можда, али онда би биле несигурне и климактеричне жене у Америци, Енглеској, Француској. Да ли је могуће да ова јебана земља намерно шири несигурност и убија здраве умове, јер само болесницима може да пласира све те глупости?

Све сам урадила како треба: завршила факултет, запослила се, удала, родила децу, одрадила и психотерапију да бих боље упознала себе и лакше носила живот, a опет је тешко. Психотерапија ми је помогла да се не ваљам у блату и лакше изроним из проблема, али проблеми су остали. Да, прихватила сам себе као такву, поштена сам, брижна, не могу да крадем и лажем. И шта сад? Да ли као таква уопште могу да живим у овом друштву? Можда бих ипак требала да се мењам, прилагођавам. У крајњем случају, зар то од нас не тражи еволуција?

Но, питам се, да ли је ово што се око нас дешава еволуција или морално и етичко пропадање једне нације?

Концерт

sade

Концерт Влатка Стефановског! Стомак ми трепери од притајеног узбуђења, адреналин букти кроз моје тело, а на лицу боре. Може ли то једно са другим? У последње време често осећам раскол између онога што осећам и свести колико година имам. Четрдесет девет година. Звучи озбиљно, превише озбиљно за ову тинејџерку која се пробуди кад неко најави концерт њеног омиљеног Влатка. Осећам несклад, збуњена сам. Узбуђење које осећам је сасвим реално и живо и само боре на лицу ме подсећају на време које је неосетно клизнуло између прстију. Тинејџерка у мени се јасно сећа свог првог концерта групе Леб и сол, давне 1988. године у Хали спортова и од тада је та љубав постала нераскидива.

И док су сви лудовали за ЕКВ-ом, тада је било потпуно у тренду слушати ЕКВ, ја сам сањала Влатков концерт. Волела сам ја и ЕКВ, али ме је њихов концерт, у оквиру бруцошијаде на Правном факултету, потпуно разочарао. Била сам на првој години факса, тек пристигла из провинције и потпуно опијена шансом да уживо слушам свој, до тада, омиљени бенд. Не можете ни да замислите моје разочарење када се на бини појавила гомила полубудних ликова који су се тетурали, заборављали текст и покушавали да нас полију пивом. Нисам им замерала, нису били своји. Осећала сам само огромно сажаљење за те изгубљене, а толико талентоване младе људе. Повукла сам се у последњи ред сале, сачекала крај и више никада нисам отишла на њихов концерт. ЕКВ је постала група у чијој музици се ужива у кући. На та осећања ме је подсетио концерт Ејми Вајнхаус. Туга…

Али, зато је сваки концерт Влатка Стефановског, за мене незабораван доживљај. Човек са гитаром на бини, у трансу и опијен музиком. Тако може да свира само неко ко истински воли музику, коме је гитара живот и велика радост. То је једини човек на чије концерте се и даље пробијам у први ред, иако сам већ у годинама када се плашим луде и пијане дечурлије.  Међутим, сада их грлим и осећам се поново младом. Ја и јесам млада, ову наборану жену не препознајем. Моје срце трепери, желим да скочим на бину и пољубим га. Па ипак у делићу мозга свесна сам свог изгледа и једино ме спречава да се откачим то што могу да личим на Рушку Јакић. Трудим се да широко гледам на ствари, да негујем разумевање, али очигледно у мени чучи и старомодна балканка. И зато кочим ту тинејџерку и чим се опусти затежем јој поводац. Свест шта ваља, шта је прописано за моје године, шта је ред, држи ме наслоњену на ограду. Нежно се њишем и покушавам да ухватим Влатков поглед. И хватам га, гледа мене, само мене и само мени пева. Срце као лудо туче. Боже, добићу тахикардију.

Тинеџерка пије пиво, пуши цигару и жељно лови Влаткове погледе, а четрдесетдеветогодишња госпођа, док тајно ослушкује пулс, нежно се њише, смешка му се и као никад ужива у музици. Да, то је преимућство година, јер она зна да ужива у сваком акоду на гитари, сваком трзају и покрету.

И тако, на почетку посвађане, сада су се загрлиле тинејџерка и госпођа и певају заједно са Влатком.

Ваљда тако и треба да буде.

Шта је то одмор?

Ava5

Одмор I

Пакујем последњи кофер у ауто, а стомак ми поиграва. Одлазак на одмор последњих неколико година у мени буди немир, који не могу себи да опростим. Не разумем када и како се створио, некада сам обожавала море. Зашто сам се заглавила у њему? Чега се плашим? Можда одмор више није као пре? Наравно да није исти као кад сам била млада и без обавеза, али од тада је прошло много времена, зашто се не навикнем на ту промену? Понекад мислим да сам ужасно тврдоглава, понекад да сам престрога. Била сам убеђена да сам изузетак, црна овца, но прошле године сам случајно налетела на пријатељицу која је са другарицама јавно одбројавала дане на мору. И то не месец дана, већ бедних седам дана плаже и дружења са породицом. То сазнање ми је донело тренутно олакшање, али и забринутост. Шта нам се десило? Зашто је опуштање постало тако опасно? Да ли смо заборавили да се забављамо? Као да нам нешто клизи из руку, али шта осим свакодневне рутине на коју се жалимо? Очигледно да и та рутина има неку моћ. За почетак, пружа нам сигурност познатог, једноличног дана. Ненавикнути на изненађења и заглављени у једном месту, свe ново нас плаши.

***

Док чамим у колони на Грчкој граници, трудим се да се искључим из дечије граје и убацим рационално размишљање у тренутни немир. Зашто сам напета? Где ли су њени корени? Ко зна, можда још у мојим прецима. Колико сам успела да побегнем од њих? Моја бака се плашила путовања у најближи град удаљен 30 километара, ја Грчке удаљене 600 километара. За две генерације повећали смо размак за 570 километара. Мало ли је. Она се није мрдала из села, ја из Београда. Можда је разлика у томе што она није ни желела да путује, а мене су спољашње околности дуго спречавале. Али, без обзира, чини ми се да хоћу нешто да прескочим. Као да желим да изађем из свог наслеђа, да се винем десет спратова изнад њиховог начина живота. Посматрајући из тог угла, потпуно је нормално што ми је тешко. Ја сам сељачка унука, моја баба је у мени. Њен страх је и мој страх. Баба је живела на селу, моји у малој варошици, ја у велеграду. Баба без школе, моји родитељи са гимназијом, ја са факултетом. Много је то за три генерације. Јер, сетимо се, не тако давно, седам генерација наших предака живело је у истом окружењу и једнакој оскудици под Турцима. У нама живи и њихова укорењена сиротиња без изненађења, али са слободом извесности и лакоћом утабане свакодневнице.

Шта ми је ова привидна слобода избора донела? Чежњу да припадам вишем, имућном слоју (то су ми уливали од малена), привид да то теоријски могу и резултат да им сада само завидим, али не припадам. Са њима се осећам усамљено. Са њима ми увек фали то нешто. Не могу више овако. Уморна сам од јурцања за неким циљем који чак нисам ни сама поставила, већ ми је друштво, породица, окружење… наметнуло.  Имам осећај као да сам изгубила сопствено место, место које истински желим и у коме се добро осећам. Одједном ми се чини да не припадам никоме, ни овом вишем слоју у који сам само нос промолила, али ни свом старом, неуком окружењу, које има бескрајну потребу да разглаба, преуређује и критикује туђе животе. Нигде ми није пријатно, изгубила сам своју средину, окружење у коме пливам и зато сада бесциљно плутам. Поред мене пролазе чамци, али ни на један не могу да се укрцам, неки су пребрзи, неки преспори, неки раскошни, неки бедни.

Где сам ја? Како опет да осетим себе? Као да мигољим из сопствених руку. И опет тај мизеран осећај: свима је добро у сопственој кожи, само је мени моја тесна. Желим да се покренем, али ме нешто спутава.  (Понекад страшно завидим оној безобзирно-амбициозној маси која мисли да јој све припада и да може сваког да гази. И тако се стидим тих осећања.) Имам четрдесет девет година, године рада у психотерапиској групи, године разних едукација и радионица, а ову жену у огледалу још увек не могу да докучим. У једном трену желим, могу све, лав сам, у следећем већ дрхтим као преплашени миш. И разумем да сам ја и једно и друго и да је то у реду (сад то кажем, али дрхтавог миша не подносим), само не схватам зашто је прелаз тако жесток и непријатан.

***

Стојим на прометном шеталишту у једном малом месту у Грчкој и гледам декицу који на сред трга игра сам. Врти се, врти, врти, плете ногама, подврискује и засипа нас радошћу живљења. Он има осамдесет година и зрачи оптимизмом, а ја имам страх од смрти. Или страх од живота. У сваком случају, нешто је ту лоше преспојено.

Одмор II

Шта је то одмор? Постоји ли дефиниција шта треба да радим и како да се осећам?

Немам појма. Добро, ако ја не знам, можда могу нешто од других да научим. Окрећем се људима на плажи и почињем студиозно да их посматрам. Одједном ми се чини да, иако сви величају провод на мору, видим више сморених, безвољних лица него веселих. Смеју се само кад праве селфије и једино деца искрено циче бацајући се у таласе.

Мушкарци углавном из залета скачу у воду, демонстрирајући снагу и другима и себи. Пливају силовитим, жустрим замасима, без застајкивања, што даље. Имам осећај да не желе да стану до супротне обале. За разлику од њих, жене предуго стоје у плићаку. Да ли се адаптирају на хладну воду или можда показују нов купаћи костим, затегнуто тело? На жалост, плодови пилатеса и изгладњивања последња два месеца, дао је само њима видљиве резултате; стомак од два порођаја и даље виси, стрије шарају кожу, а испумпане груди ни сунђери не могу да подигну. Можда и не стоје ту у плићаку да би се рекламирале, можда само одлажу тренутак поновног сусрета са мужем негде у дубини мора. Он плива што даље, она стоји што дуже, обоје уживајући у трену слободе. Али само трену.

Ускоро их дозивају деца и они им послушно прилазе. Да ли би их спојило још нешто осим заједничке обавезе? Где је нестала забава међу њима? Не гледају једно друго, већ упорно круже погледом по околним људима ловећи прилику да размене по коју реч. Потребан је неко нов, непознат, али са истом муком. Некако је утихнула жеља за изазовом различитости. Ма колико су се мајкама смучиле свакодневне обавезе, оне упорно бирају друге мајке и једнако препричавају те исте досадне послове.

И тако, после сата јурцања за децом по плићаку и помпезних часова пливања, сморени мушкарци излазе и бацају се на лежаљке. Брзо затварају очи, глумећи тежак умор не би ли их сви оставили на миру. А жене, резигнирано и завидно гледајући у њих, аутоматски збрињавају децу и покушавају да их разоноде у том скученом простору сунцобрана. Све време, и муж и жена мисле да оно друго није фер и да свако од њих баш у том тренутку заслужује одмену и предах: он јер је радио целе године и платио тај одмор; она јер је читаво време у кући сама са децом. Није фер, али нико не проговара о томе јер је сада време за одмор, сада мора да се ужива. И само повремено пролети по који прекоран поглед.

После пола сата дремке, мушкарци пажљиво провирују и проверавају да ли је кризна ситуација прошла. Полако се опуштају и почињу, тајно чкиљећи, да претражују плажу и скенирају тело неке затегнуте клинке, док испијају пиво. Пиво и секс. Да ли је то постао једини фетиш на одмору? Да ли нас само то буди из учмалости? Као што рече Црњански у „Роману о Лондону“, средњој и нижој класи систем је у једном трену наметнуо одмор и они не знају шта ће са њим и зато беже у блуд, скрнавећи љубав.

А шта ја радим? Као и сви средњаци, смарам се, а то прикривам упорним гледањем књиге у крилу. Покушавам да се оградим, забавим, да покажем околини да сам боља, дубља, али ми слова упорно беже. Моја праисконска осредњост ненавикнута на одмор, не уме да се опусти, чак ни са омиљеном забавом – читањем. Зашто?

Мој отац је најискренији. Он годинама одбија да иде на море, једноставно признајући да му је досадно. И тачка. Ми смо планинци, навикли на шуму, крш и хладноћу. Море нам буди нелагоду. Ова спарина, водурина и врео песак, нису наше природно окружење. Стотинама година живимо на истом месту, на исти начин и не можете нас преко ноћи изместити на супротан крај света и приморати да уживамо. Не можете ви, али можемо ми натерати сами себе. Зашто? Зато што то пропагирају богати и популарни, а ми жудимо да их бар дотакнемо. Социјализам нам је дао привид да то можемо, сви кажу да они лепше живе (а кад сви кажу онда је то сигурно истина) и ми пристајемо на имитирање њихових живота, јер се плашимо подсмеха околине. Сада сви морају да воле исто, различитост је осуђена и нападнута. И зато нам често колеге са посла диригују где и како ћемо се одмарати, иако је то потпуни апсурд.

И тако из дана у дан, трудимо се да искоренимо све старо, све остатке предака који живе у нама, јуримо ново, непознато, које једва наслућујемо и успевамо само у пролазу да окрзнемо. Лагано губимо тло под ногама. У једном трену се уморимо, изнедри несигурност, незадовољство и преплави нас страх од имитације туђих жеља. Како даље? Немамо појма. Плутамо у магли незнања и чекамо да прође дан. И тако може и живот да нам прође, чекајући да туђе жеље постану наше и угодне. А пријатно је само оно изворно, суштинско наше. Али шта је то? Ко би га знао, ово што се буни су делићи, остаци наших жеља, највећи део смо давно потиснули, закопали и заборавили.

Шта урадити? Треба много труда и много осаме да човек искрено погледа у себе и своје жеље. Треба много храбрости одвојити се од чопора и отићи у дедину кућу у Херцегивини на одмор. И зато, на жалост, често бирамо лакши начин: мушкарци беже у алкохол, жене у бенседин и у том магновењу чекамо да све прође и нешто дође.

Има и трећих, за мене, најнеискренијих. Они су потпуно покопали себе и сву снагу троше на имитирање материјалних идола, убеђени да је то успех. Савршено су увежбали блистав и гласан смех, дрчност и бахатост, а иза тога се обично крије престрављено дете са села. За њих нема повратка и представљају највећу претњу, јер гурају свој начин живота и презиру и осуђују сваку различитост, обезбеђујући тиме себи потврду да вреде и постоје. Они стално жмуре јер, у дубини душе, не воле ни себе старе, ни себе нове. И зато су отровни за околину. Па и за сопствену децу.

Одмор III

И сва ова преширока разглабања, покупљена из разних књига и паметних глава, требало би да ми послуже да бар мало умирим себе и докучим одакле немир на мору. Појавио се давно, можда са браком, децом, послом. Хм, баш је лако окривити неког од њих. Примећујем, да кад год нам је лоше ми се бавимо потрагом за кривцима. Понекад нам је важније да сазнамо ко нам је пренео кијавицу, него да је лечимо. Да ли могу погледати у себе не тражећи кривца за ситуацију, већ само да отворим ум и разумем? Али, да ли ће ми од тог разумевања бити лакше? И зашто је човекова мисија постала да му буде лако?

Ово лето је посебно тешко. Чини ми се да се по први пут не мирим са осећањем незадовољства на одмору и не затрпавам га послом или сморном забавом. Можда ови хормони који лудују кроз тело и душу и нису тако лоши. Можда је време да се пробудим и да престанем да правим компромисе, бар оне које не морам; да престанем да глумим жртву и удовољавам свима; да престанем да будем другима добра и почнем да угађам себи. Почнимо од дефиниције: мој одмор – мора мени да прија. Има нешто и добро у броју четрдесет девет: више не морам да се доказујем другима, да се умиљавам, да чезнем да ме други воле и да се мењам због њих. Имам четрдесет девет година, таква сам каква сам, коме се свиђам – у реду је, коме не – опет је у реду. Време је да се позабавим оним унутра.

И зато јавно обећавам да од данас полако почињем да проналазим своје затрпане жеље, занимације, разоноде и потрудићу се да следећи одмор бар 20% пилагодим себи. Више не могу, лагала бих, али и ово ће бити БУМ.