„Слободан човек објашњење дугује једино себи – свом разуму и савести – и оним малобројнима који су му потврдили своје право на објашњење.” Ерих Фром И мада књигу “Умеће живљења” читам већ по ко зна који пут у последњих десетак година, поново застајем код ове реченице. Изненађена сам колико ме је изнова дирнула и продрмала.... Continue Reading →
Стојим у парку близу обале, на договореном зборном месту и покушавам да зауставим сузе које су се ових дана потпуно отеле контроли. Старим, ваљда зато стално плачем, мада морам да признам да је ово био један од најемотивних викенда у мом животу. Кроз главу ми непрекидно пролазе слике предходних дана и не могу да се... Continue Reading →
Децембар тече. Још мало, још само мало и завршиће се и ова година. За мене, година тежине и бола. Некако у потаји, сујеверно једва чекам да дође тај први јануар, надајући се новим радостима. Желим да све мучно остане у 2024. години. Свесна сам да морају да наиђу и такве године пуне изазова и искушења,... Continue Reading →
Гледам Брук Шилдс како плаче на инстанграму јер јој је ћерка отишла на студије и питам се што се ја правим храбром, кад нисам? Ако може она јавно, могу и ја у спаваћој соби. Доста је било заваравања. Подлегла сам лако притиску разних високоумних саветодаваца: природно је да деца одлазе, пусти их и не дави... Continue Reading →
Ређам последњи тањир у машину за судове, укључујем је, али се не померам из кухиње. Бршем заостале капи на судопери, трљам неке невидљиве мрље и после пар минута схватам да се понашам сулудо. Таква сам већ данима, као у неком трансу трчкарам около. Непрекидно јурим послове по кући, гањам стогодишње, неуништиве флеке, објављујем рат прашини... Continue Reading →
Седим и гледам у зид. Да ли да устанем или се вратим у кревет? Не знам. Ухватио ме неки умор, желим само да спавам, појма немам зашто. Некако сам слаба, лелујава, немам снаге и елана ни за шта. Започети текст на екрану стоји већ данима, реченице само пишем и бришем, а онда буљим у празно.... Continue Reading →
Решила сам: желим да будем искрена према себи, како год то изгледало. Није та одлука дошла преко ноћи, дуго већ мислим о томе, али је изненађујуће тешко. Жеља да прихватим себе онакву каква јесам и кренем даље са таквом собом, да се успут поправљам колико могу, без неких великих циљева, са идејом да је сваки... Continue Reading →
И мада већ данима покушавам да побегнем од немира који ми све чешће затрепери у грудима, снег који силовито засипа мој прозор опет буди снажан дрхтај у стомаку. Нешто ми упорно квари јутарњу кафу, а ја никако не могу да ухватим шта. Можда ово сиво небо, мрак, хладноћа, можда, али нисам баш сигурна. Примећујем да... Continue Reading →
Ноге већ озбиљно почињу да ми бриде од ходања, а главобоља од јутрос се полако поново помаља у слепоочницама. Морам мало да одморим, али где? Наслањам се на ограду, тражећи погледом место за предах и ођедном схватам да су моји спасиоци тик испред мене. Мислила сам касније да их обиђем, али је ово ипак идеалан... Continue Reading →
Сркућем врелу кафу и покушавам да уживам у сунцу које се помаља изнад кровова, али краичком ока не испуштам телефон из вида. Оставила сам га високо на полици, посадила књигу испред себе, али не вреди. Морам да признам, постала сам зависна од јутарњег чешљања друштвених мрежа и силно желим да се те навике решим. “Уживај... Continue Reading →
Klimaktericni dnevnik 